Када жена преживљава породично насиље, она развија психолошке одбрамбене механизме. Она мора да нађе начина да преживи у свету насиља. Многим људима који нису живели под оваквим условима је тешко да схвате зашто се жене понашају онако како се понашају. Именован је психолошки синдром који означава понашање људи који су били повређени или којима је прећено насиљем од кога не могу да побегну.

Синдром је први пут уочен 1973. г. када су четири службеника/це банке биле држане као таоци за време пљачке банке у Стокхолму. Таоци су лакше преживљавали заточеништво када успоставе везу са онима који су их држали у заточеништву. Од тог времена су они који раде са женама жртвама насиља схватили да жене жртве породичног – партнерског насиља развијају исти синдром у циљу да преживе.

Постоје четири услова неопходних да се развије овај синдром и то:
1. Насилник прети да ће је убити или јој нанети тешке повреде, чиме доводи у питање њен опстанак,
2. Она не може да побегне или мисли да не може да побегне,
3. Она је изолована од других,
4. Насилник показује извесну нежност.

Ако не успостави везу са насилником или покуша да побегне, насиље над женом постаје још горе. Ако насилник покаже и најмању нежност (што он ради у фази поновног успостављања везе), она ће порицати терор и успоставити везу са позитивном страном насилника. Малтретирана жена почиње да обраћа огромну пажњу на насилникове потребе тотално негирајући своје сопствене и перципирајући себе и свет око себе кроз његове очи. Индикација да је жена развила Стокхолмски синдром је да га брани и показује захвалност за његове мале љубазности.